Где после основне школе? Збуњени и неодлучни и родитељи и деца; неки још не знају шта би желели, нико не може ни да замисли шта би радио остатак живота. Онда одабереш случајно, у последњем тренутку, најчешће због друштва које познајеш, јер је сваки нови почетак лакши кад ниси сам. Па све више упознајеш одабрану струку, и тешко је и лако, чини се да нема краја. Онда дође матура, сузе на растанку, свако на своју страну. Али већ тада осетиш да си нечим дубоким везан, укорењен у башту. Да су они који су ти предавали оставили дубок траг који те води кроз замршене путање будућности и враћа поново овде, на извор. Да започнеш и сам да предајеш у истој школи где си некад слушао своје професоре. Са већом одговорношћу и обавезом према колегама, себи и свом сну из школских дана. Сећања на ђачке дане још су свежа, све оно неизречено ( „ ја бих то другачије “ ) сада покушаваш да оствариш. Способан да све видиш још увек и као дете, а и да разумеш проблеме одраслих, јер сада већ њима припадаш.
Наше младе колеге – Горан Симић, Ивана Ковачевић, Дејан Корен и Цвија Николић, некада су седели у школској клупи, учили су их професори који су им сада колеге и подстакли их да заволе своју струку и да пожеле да једном своје знање и љубав пренесу неком новим клинцима баш као што су и њихови професори њима. Чим су завршили пожелели су да раде у својој школи.
Директор Небојша Огњеновић увек радо излази у сусрет таквим жељама, јер зна да ће они свој посао радити најбоље што могу, да ће ће се много више трудити и да ће школу осећати као нешто своје – велику породицу у којој је сваки делић важан, сваки ученик посебан. Када гледамо њихов ентузијазам, жељу за радом, љубав према школи коју су завршили и поштовање према својим професорима-сада колегама, ми, њихове старије колеге знамо да смо успешни, да ова школа има будућност, јер ови млади људи своју будућност виде у њој.