Полако смо испратили још једну генерацију дивних, младих људи која је годинама стасавала, развијала се и учила у нашој школи. Док смо ми њих учили да искористе своје знање и способности у послу и животу, они су нас учили да се више смејемо и уживамо у ситницама и доброј шали. Одељење Х42 тако је и отишло, остављајући нам писмо којим се у духовитом стилу поздравило са директором и професорима на матурској вечери.
Овако је то изгледало:
X42
У целој школи, то се зна, увек је најбоље Х42.
У зборници смо главна тема, кад Снежа дође, невоља се спрема.
Кад дневник отвори, од почетка крене, па прозива редом од Аничић Јелене.
Јелени школа није јача страна већ Ненад, друштво,пиће и кафана.
Из Љукова стигао нам Мића, нервозан је без хране и пића.
Достанић Марија првакиња наша, главна је звезда Ноћајског Салаша.
Мики капом своју фризуру крије, а у себи своје битке бије.
Милица предводи лаћарачки клан, а Зорана сања свој лични сан.
Ана барби из Лешнице стигла, у разреду сву прашину дигла.
Главни комичар у разреду је Сале, ништа не пролази без његове шале.
Заврши школу и наш добри Сава, због школе га није заболела глава.
За школом само запеваће Цеца, увек у рукаву има неког кеца.
Весели Локи фалиће нам свима, он осмеха за свакога има.
Наша Јела хтела је доћи, али од Лене она неће моћи.
Александра Митров, запамтите име, за њу нам не иду лаке риме.
Нико није савршен, сем можда она, друг и пријатељ и после звона.
Никола се стално за глуму спрема, никад за школу он времена нема.
Без Маје наше и њеног гласа, нема нама веселога часа.
А Стрибер Ана што недељом учи, са физичком хемијом и даље се мучи.
Топић само мишиће дува и по ходницима девојчице чува.
Пепе филозофију сву је научио, добио тачку, џаба се мучио.
Небојша зове се директор школе, његова канцеларија лево па доле.
Огњеновић Неша, легенда је жива, али само наша школа таквог човека има.
Наши су професори посебне приче, они се са нама поносе и диче.
Зорица Лукић, шампионка је наша, на сваком њеном часу нама је ЈАШАА.
Математику нас је Наташа учила, сваког часа са лимесима мучила.
Професор Милан, посебан лик, увек повучен, миран и тих.
Код Милице Јелић час је био чест, сваког дана питање: контролни ил’ тест?
Јадранка нам стално муке задавала и двојке на крају једва давала.
Милана Лукић, весела и мила, сваког је часа опуштена била.
На сваком часу код Аларгић Ане, приче о животу биле су главне.
Велико хвала разредној Снежи, без ње би нам школски дани били много тежи.
Сада је дошао и тај час, ово би било све од нас.
У име целог ученичког тима, желимо рећи ХВАЛА СВИМА!
