Иако је наша школа стручна и ученици највише изучавају стручне предмете, српски језик и књижевност никако не запостављају, чак је некима то и највећа љубав. Писмени задаци и састави су оно што највише воле јер тада могу да искажу своје ставове, размишљања и осећања. Речи најчешће меримо и штедимо, али шта се деси када загрљаје, погледе, уздахе и покрете преточимо у речи, оставимо као траг на папиру? Добијамо сведочанства туђих мисли и душа која треба да схватимо и чувамо јер је свака лепа реч, у ствари, дар.
Како на неке животне теме гледају наши ђаци, шта осећају, мисле и желе, можете прочитати у њиховим радовима.
МОЈА НАЈВЕЋА ЉУБАВ
Док размишљам како да започнем ову тему две мисли ми се преплићу и спајају у једну – моја највећа љубав. Негде заробљено између њих остаје питање: шта је она? Да ли је то мој кајак, или дечко, који је такође кајакаш?
Враћам се осам и више година уназад када сам почела да тренирам кајак и схватила да је то оно што ме усрећује и буди у мени најдубља осећања. Све је почело када сам имала непуних десет година и када је кајак за мене представљао само игру и забаву у неиспуњеном времену, како је време пролазило почела сам да се повезујем са својим чамцем и своје весло осећала као да рукама грабим кроз воду. Почела сам да се стапам са водом, са мојом реком Савом, као да је она део мене, а ја део ње. Дани су неприметно пролазили на Сави, одједном сам од обичног разиграног детета прерасла у врхунског спортисту. Љубав је све више расла и расла. Кајак је полако постао део мог живота, а мој чамац за мене био моја највећа љубав. Без њега нисам могла да будем ни дан. Све моје најлепше тренутке успела сам да забележим захваљујући њему. Уз кајак као моју највећу љубав, надоградила сам низ нових љубави, од другарства до првих симпатија. Уз весло и моју највећу љубав, кајак, довеслала сам до моје друге највеће љубави, мог кајакаша. Тако се враћам на почетак теме, јер су те две љубави нераздвојиве. Пошто заједно тренирам са моје две љубави, живот на тренингу, а и на Сави много је испуњенији. Љубав има своје успоне и падове, понекад није лако ускладити две љубави, али је најважније да увек имаш обе на које можеш да се ослониш. Када наиђу тренуци да ми је тешко, када помислим да не могу издржати, дечко је ту да ме разуме и поново врати на ноге, подржи да наставим даље. А деси се и обрнута ситуација. У тим тренуцима ми узимамо своје кајаке и отиснемо се низ Саву посматрајући како се последњи зраци Сунца поигравају са неуморним таласима.
Тешко је волети, а још теже не волети, а најтеже је пронаћи особу која и вас воли. Ја сам имала ту срећу што сам пронашла обе љубави у кајаку.
Марија Достанић, Х42
СВЕТ У КОЈЕМ ЖИВИМО – СВЕТ КОЈИ ВОЛИМО
Данас, нажалост, живимо у свету где се праве вредности не цене колико би заиста требало. Више се вреднује оно спољашње него унутрашње. Све мање се верује у постојање праве истинске љубави и свега онога што је заиста испуњавало човекову душу до сада. Иако сматрам да већина људи живи животом где главну улогу има новац, постоје и они који верују у супротно.
Искрено, верујем да је свако кројач своје судбине. Да нико осим нас не може да утиче на наше виђење света. Али свакако може да утиче на нашу спознају. Човек је тај који живи један живот, а машта о другом. Међутим када се ствари мало боље сагледају ми можемо снове претворити у јаву. Такође, много је важно да чинимо онако како нам срце каже, јер је то једини исправни пут. Ако је разлог чекања да кренемо у остварење својих снова тај да нас сви разумеју, чекаћемо до краја живота. Они који су успели, кренули су са уверењем да ће им се други људи смејати. Али на путу су схватили да се људи не смеју ономе што успешни раде, него се смеју јер не знају зашто то раде. Прво ће вас питати зашто? Касније ће вас питати како? Али вас уопште неће бити брига смеју ли вам се или не, јер ви нисте кренули због њих него због себе. На тај начин овај свет у којем живимо можемо претворити у свет какав желимо. Јер ми смо ти који поседују разум, слободу и помоћу њих можемо све променити. Ако се на том путу уморимо треба само да успоримо, али не да станемо. Јер се чуда дешавају онима који верују у њих.
Данашњи живот није лак и пун је тешких тренутака. Али ти тренуци постаће једном ваша прича о успеху. То су тренуци, ако не одустанете, којима ћете заправо инспирисати друге. Уколико сматрате да је немогуће живети живот какав желимо, треба да се сетимо да нам је свако јутро када се пробудимо нова шанса. Можда баш тада треба да кренемо на наше путовање ка оном што желимо.
Александра Митров, Х42
СТРАХ ОД СМРТИ – СТРАХ ОД ЖИВОТА
Све у животу можемо посматрати кроз доживљај, емоцију тако и смрт можемо посматрати кроз живот. Када дође зима, природа умире, да би се поново родила на пролеће, кроз лепо достиже врхунац, у јесен и зиму стари и пропада то је заправо циклус живота.
Сваки тренутак треба са собом носити што више лепих сећања, утисци су једино што душа носи са собом. Најгоре што човеку може да се деси јесте да престане да живи пре него што умре. Оног дана када престану да живе речи у нама, када престанемо да осећамо тугу, срећу и када престане да боли, дишемо узалуд. Са друге стране можемо створити нешто што ће живети дуже од нас. Свако је рођен да једном умре а част и брука живе довека. Дела живе довека. Нечија суза и нечији страх, осмех и права љубав живе у сликама које данас гледамо и дивимо им се. Сваки живот је попут једног одређеног животног раздобља у којем стичемо искуство, кроз која растемо. Живот је предиван дар, чувати га треба као најдрагоценије благо и треба искористити сваки тренутак свога живота и учинити га бољим местом за будућност.
Све су Дрине овог света криве, никада се оне неће моћи у потпуности исправити али то није разлог да престанемо да их исправљамо. И ова реч на обичном папиру живи дуже од живота.
Светлана Јовановић, Х42